Život nas uči mnogim lekcijama. Neke nas udare bolno u stvarnost, neke neprimetno prođu pored nas i ne ostave traga, dok retke, često najlepše, ostave najdublju emociju u ljudskom srcu i duši, bojeći nebo najlepšim bojama. Kažu da se pametan čovek uči na svojim greškama. Nažalost, mnogi od nas ponavljaju iznova svoje propuste, poput loših đaka. Ako ipak naučimo iz jedne, sve je bilo vredno truda.
Kretala se teško i sporo, jedva vukući nogu pred nogu. Kao da joj je neko odsekao krila i pustio je da luta bez cilja. Pogurenih leđa, pogledom duboko uprtim ka zemlji, bez snage da se ispravi i pogleda u nebo. Od starosti i iznemoglosti, izgledalo je kao da nikada neće stići tamo gde je naumila i da pravi jedne od poslednjih koraka u životu. Kućna, neuredna haljina visila je sa nje, odajući utisak da se radi o starici koja je izgubila pojam o vremenu i prostoru i, iz samo njoj znanih razloga, tumara ulicama Zemuna. Po neki prolaznik je obratio pažnju na nju, ali ne sa interesovanjem. Više onako sa nekim čuđenjem i podozrivošću – kako može sama i nemoćna tako da prkosi okrutnim zakonima grada i ulica i hoda, bez ičije podrške i pomoći. A hodala je. Hodala je sporo, ali hrabro. Ne mareći za poglede i komentare drugih, ka samo njoj znanom cilju.
Letnji dan je bio težak i sparan, vlaga je bila velika, a temperatura iznad 30 stepeni. Pravo vreme da se skloniš negde od ubistvene vrućine i ne izlaziš nikuda, osim ako bas ne moraš. Mi, koji smo morali, proklinjali smo sudbinu – zašto baš da se radi po ovakvom vremenu – i maštali o hladnom osveženju, ili odmoru pored neke vode, ili na planini. Izašao sam ispred da zapalim cigaretu, imajući u glavi samo minute i sate, koji su prolazili sporo. Hteo sam da popodne brzo prođe, da se dan završi i da odem kući. Duboko u svojim mislima i cigareti koja je bila pri kraju, nešto mi je poremetilo mir. Baš tu, preko puta video sam dvoje mladih ljudi, momka i devojku kako pokušavaju da priđu i obrate se starici, koja je povijenih leđa išla preko ulice, van pešačkog prelaza. Nisam mogao da ne priđem i ja. Možda baš zato što nije bilo prvi put da vidim tu staricu koja prolazi istom ulicom, boreći se da se negde pridrži i ne padne na vreli asfalt.
I ranije sam pomišljao da je starost učinila svoje i da je ona samo još jedna osoba pregažena vremenom koja traži izgubljenu sreću i godine koje su ostale daleko iza nje. Nemir su mi stvarali i ljudi koji su skoro okrutno pokazivali nemar i ravnodušnost prema njoj. Momak i devojka koji su joj prišli su bili zaljubljeni par. Čiste duše koje su želele da pomognu ako je moguće, ali ne previše zainteresovani i odlučni da prate baku u njenom putešestviju. Nisam ih mogao ni kriviti. I ja bih više voleo da svoje vreme provodim u zagrljaju voljene osobe, na nekom lepšem mestu.
Posle par reči, zahvalio sam im se što su joj pomogli da pređe ulicu nepovređena i rekao da ću odvesti baku do kuće. Klinci su se nasmejali i potrčali nazad u svoj zaljubljeni svet. Ostali smo samo nas dvoje. Najpre sam pokušavao da je priupitam kuda ide, gde živi, zašto je sama i kako luta po ovom teškom vremenu, bez ičije pomoći. Baka povijenih leđa nije davala nikakav odgovor, čak ni znak da primećuje moje prisustvo, samo je išla dalje, sporo, tiho, nogu pred nogu…
Cigareta je davno izgorela i ja sam se morao vratiti nazad na radno mesto. Ukoliko primete da me dugo nema, mogao bih dobiti prekor od pretpostavljenih. Kakva je to pauza koja traje duže od pet minuta? A bilo bi i neodgovorno da se zadržim duže, a da se ne javim. Baka je imala druge planove i nije marila za moje nedoumice. Ona je išla, gazeći sve prepreke koje joj bi se našle na putu. Razmišljao sam šta da radim. Da li da se vratim ili nastavim sa njom kako bih pazio da joj se ništa ne dogodi. A izgledalo je da će joj se nešto ružno desiti svakog trenutka. Da će pasti, da će se povrediti, da će je neki auto udariti. Imajući to u glavi, nisam je mogao pustiti, jer sebi nikada ne bih oprostio da se nešto tako dogodi.
Pored lokala u kome sam radio, nalazi se put i velike stepenice. Čuo sam da vode na Zemunsko groblje, ali se nikada nisam usudio da se popenjem uz njih. Bile su dugačke i strme. Kao na filmu kada gledate u vis, a stepenicama se kraj ne nazire i ne znate kuda će vas odvesti. Dovoljno da obeshrabre mnoge mlade ljude da se popnu, a kamoli jednu staricu. Možete zamisliti moje iznenađenje, kada sam shvatio da se nameračila baš na njih. Na te strašne, velike, i neprelazne stepenice. Koliko puta u životu nailazite na prepreke koje vam se čine nesavladivim i od kojih odustanete, pre nego i pokušate? Predate se bez borbe jer ste odlučili da je nemoguće pobediti? Ja sam nažalost to mnogo puta uradio u životu i do sada mi nije mnogo bilo žao zbog svog izbora.
Nisam imao kud. Doneo sam odluku. Ako ja ne mogu, baka može. Pokazala mi je da je čvrsto rešila i da niko ne može da je odgovori od sulude ideje. Ne znajući zašto ni kuda ide, da li me vodi na put bez povratka, ili poslednju misiju u njenom životu, nisam je mogao ostaviti. Prva stepenica je bila najveći problem. Ni zeleni gelender nije pružao veliku potporu, jer je noge i ruke nisu slušale. Vrteo sam se oko nje, kao štene oko majke, pokušavajući da joj priđem, a ona me jednostavno nije ni čula, ni videla. Zapitkivao sam prolaznike koji su se spuštali niz te stepenice, da li je možda prepoznaju, da li znaju kuda ide i gde stanuje. Ni od koga nisam dobio potvrdan odgovor. A onda se desilo čudo.
Osetio sam snažan stisak na levoj podlaktici i video baku koja me čvrsto pritiska, oslanjajući se na mene i boreći se sa stepenicama i ravnotežom. Krenula je napred. Prva stepenica je savladana. Više reči nisu bile potrebne, cilj je bio jasan. Idemo zajedno, idemo do kraja.
Vreme je prolazilo sporo, starica se kretala još sporije. Svaki stepenik je bio mučenje. Koliko snage joj je bilo potrebno u njenim godinama, u njenom stanju, da pravi te korake. Ne mogu ni da zamislim. Prolazilo mi je kroz glavu mnogo toga. Više mi nije bilo bitno da li će me neko tražiti na poslu, bilo mi je jedino važno da pobedimo. Snaga koju je ta žena imala prelazila je na mene. Teške noge su se vukle i zapinjale na svaki stepenik, ali bez naznaka da će odustati i predati se. Kako smo se samo ljuljali i teturali. Kao dva pijana druga koja pokušavaju savladati strmu kaldrmu, tražeći put do kuće.
Jedan mališan je poskakivao i radosno trčkarao niz stepenice, pevušeći neku veselu melodiju. U trenutku sam ga prekinuo i upitao koliko ima do vrha, jer se kraj nije nazirao. Gledajući nas, odgovorio je samo začuđenom grimasom i odmahnuo rukom, kao da je u pitanju put do Mont Everesta, a da mi nismo poneli opremu za planinarenje. Nastavili smo dalje. Sledeći u susret nam je naišao jedan stariji gospodin, koga sam takođe ljubazno pitao za odrednicu. On je bio grub i odgovorio mi je da je njen izbor što je krenula na put koji ne može da pređe i da bi trebalo da je ostavim. Još jednom sam bio zatečen ljudskom okrutnošću, jer jednostavno nisam mogao da osetim, ništa što bi se moglo nazvati samilošću kod ljudi na koje sam nailazio. Ponovo sam postao malodušan. Ko zna gde me vodi i zašto se penjemo uz ove stepenice i da li naš put uopšte ima ikakav smisao?
Baka me nije čula. Nije čula ništa šta se dešava oko nje. A nije ni videla ništa osim stepenica, zbog njenih povijenih leđa koja joj nisu dala da podigne glavu. Sve što je videla, bila je zemlja i put ispred nje. Telefon mi je zazvonio i sa druge strane su se već brinuli zašto me nema. Nisam mogao uzeti kao opravdanje da vodim jednu staricu, a da ne znam ni zašto ni gde. Razmišljao sam šta da kažem i kako da obrazložim svoje odsustvo. U tom trenutku, baka je stala. Začuđeno sam zastao i ja i prvi put sam joj video lice. Rekla je samo: „Ja idem u goste!“ Do tada nisam video, na zglobu ruke joj je bila okačena bela kesica, u kojoj su se nalazile jedna čokolada i 100 grama kafe, zajedno sa malim šlajpikom, koji je našao mesto među poklonima. Kakav osmeh mi je samo ozario lice. Koliko sam bio srećan što imamo cilj i što baka jako dobro zna kuda ide. A ono što me je najviše razbudilo, bile su njene oči. Prvi put smo se pogledali. To nisu bile oči starice. Dva zelena, velika smaragda su nemirno šarala po mome licu, gledajući me uz blagi osmeh zahvalnosti. U mom srcu rodila se duga. Kratko sam rekao da moram nešto da obavim i da ću se ubrzo vratiti i prekinuo vezu.
Nije bilo ubrzo. Penjali smo se više od sata, korak po korak. Njene stare ruke, su me držale čvrsto, ponekad menjajući ugao, u zavisnosti kako joj je bilo lakše. Za vreme puta mogao sam bliže da je zagledam. Jako je bila stara, preko 80 godina. Izborano lice i telo su pokazivali da su godine učinile svoje i da, nažalost, nema još mnogo života u njoj. Ali su njena volja i upornost pokazivale drugačije. Otečene noge i cipelice koje se skoro raspadaju nisu mi više dozvoljavale ni da pomislim, a ni da se prevarim više u vezi bake. Stigli smo na cilj.
Pogledao sam na dole, u more pređenih stepenika, koji bi i meni predstavljali problem. Iako je bila bakina pobeda i ja sam se osećao kao pobednik. Skoro sam na glas uskliknuo od sreće. Napravili smo još par koraka i onda je stala. Ponovo je podigla glavu i veselim očima mi je pokazala da je tu, svesna i živa. Do neba mi se zahvaljivala, rekla da nikada bez mene ne bi uspela da se popenje i poželela mi 100 godina života, zdravlja i sreće. Veća sreća od ove koju sam osećao nije mi trebala. Rekla mi je da mogu da se vratim sada i da je ostavim, da će moći ona dalje i sama. Naravno da mi nije palo na pamet. Prešli smo još nekoliko stotina metara držeći se pod ruku i ubrzo stigli do velike lepe braon kapije, gde nas je dočekala kuca, koja kao da je delila našu sreću i radosno mahala repom.
Iza nas se čuo žamor ljudi koji su dolazili, a ubrzo sam primetio da nose i neke kolače i silne poklone. Bili smo na pravom mestu. Kada smo se susreli, gledali su nas pomalo iznenađeno. Ljubazno smo se pozdravili i pozvonili na vrata lepe kapije. Glas razdragane domaćice je dopirao iza vrata i krenulo je pozdravljanje sa gostima. Svi su ušli, a baka i ja smo ostali pozadi, gotovo neprimetno, sve dok tišinu nije razbio zvonak staričin glas: „Čekajte i mene!“ Domaćica je zbunjeno pogledala i gotovo poskočila od sreće: „Bako! I vi ste došli!“ Baka me je pustila i ovoga puta nešto bržim korakom prešla prag braon kapije. Ostao sam ispred i sa osmehom pustio baku da uđe unutra i da se raduje. Ja sam se radovao više. Razmenio sam par reči sa domaćicom, koja mi je objasnila da joj starica nije rod, ali da joj je jako draga i da je pozvana u goste. Pokušao sam da joj kažem kakve smo muke sve prošli i kakve smo prepreke savladali kako bismo uspeli da stignemo, ali više mi nije bilo važno. Pozvan sam da uđem unutra, ljubazno sam se zahvalio i odbio, uz opravdanje da moram natrag na posao.
Vratio sam se nazad posle nekoliko minuta, koliko mi je bilo potrebno da siđem niz te iste stepenice, koje su mi do malopre bile đavolski teška prepreka i uz veliki, trijumfalni osmeh sam ušao u lokal. Nisam puno objašnjavao, ne znam ni kako bih to uradio. Izvinio sam se i molio da mi oproste. Na kraju, nije mi bilo ni važno da li će me neko razumeti.
Ovo je bio trenutak u kome sam ja naučio lekciju. Trenutak zbog koga više neke stvari nikad neće biti iste. Događaj koji ću uvek pamtiti i koji će mi u srcu izazvati toplinu, kada god ga se setim. Gde je jedna baka savladala nemoguće da bi postigla ono sto je želela. Bez mogućnosti i pomisli da odustane i kada su se stvari činile nedostižnim. Gde mi je neko primerom pokazao da za ljude ne postoje nesavladive stepenice i da je nebo jedina granica ka kojoj težimo. Ovo su bile stepenice života, hvala ti bako.
Napisao: Miron Gorenčevski
Izvor: http://www.kreiranje-uspeha.com
No comments: